Kako se Srbi ponašaju u Americi

Živeo sam preko “bare”, a pored toga sam obišao dosta evropskih zemalja. Bilo je veoma interesantno pratiti ponašanje turista iz celog sveta, među njima i turiste iz Srbije, ili da budem malo precizniji turiste iz zemalja bivše Jugoslavije. Činjenica je da su su ljudi sa naših prostora slični po ponašanju i lako se mogu uočiti u masi. Uvek će biti stvari koje će biti drugačije, prvenstveno po ponašanju, a posle po stilu oblačenja i drugim stvarima.
Trenerka stil
U poseti Vašingtonu, glavnom gradu SAD, stojim sa svojim prijateljima ispred Bele Kuće. Iz moje pozicije se mogu uočiti devojke koje poziraju u čuvenom duck-face stilu, a pripadnici jačeg pola izbacuju bicepse kako bi se na fotografiji stekao utisak da je sam biceps veći od Bele Kuće.  Tu ima i turista iz drugih zemalja koji nam uporno govore da se pomerimo, jer žele da slikaju ogradu. To su turisti, ponosni vlasnici profesionalnih aparata koji su veći od njih samih, dok skromni Srbi koriste aparate u rangu između 100-150 američkih dolara.
U daljini sam spazio momka kako odmerava našu grupu, ali se dalo primetiti da mu nije baš naprijatnije. Nekoliko minuta kasnije jedan od mojih prijatelja je hteo da ovekoveči trenutak gde smo svi zajedno bili na slici, što je podrazumevalo da neko drugi slika. Momak iz daljine je prišao i uzeo aparat. Nosio je crnu šuškavu trenerku iz devedesetih, crnu pederušu i brze patike. Pretpostavio sam da je iz Srbije, ali nisam znao odakle. Počeo je da priča na srpskom i pitao nas je odakle dolazimo. Nakon deset odgovora izgovorenih u isto vreme ostao je zbunjen. Lice zbunjenog Zemunca je gledalo u nas. Nasmejali smo se.

Opušten stil u školi
Kao kako muška osoba nisam imao neizmerni broj odevnih predmeta koje bih menjao svakog dana, bio sam primoran da nosim trenerku u školi jednom prilikom. Uz trenerku je išla i lagana majica. Moj ulazak u školu bi bio prijatniji da sam ušao go, zato što me tada ne bi svi gledali, za razliku od tog dana kada sam nosio trenerku. Svi su me gledali. Zbunjen, otišao sam do kupatila da vidim šta to ne valja. Izgledao sam najnormalnije. Kada sam izašao iz kupatila, pitali su me da li u toku dana treba da imam čas fizičkog, na šta sam ja odgovorio da treba, ali tek kasnije. Nastupila je neprijatna tišina, a ubrzo je bila propraćena smehom u pozadini. Ako ikad budete pohađali srednju školu ili budete išli na koledž u Americi, nemojte da nosite trenerku, sem ako nemate čas fizičkog tog dana, jer to je za njih jako čudna stvar.
Trenerke u SAD najčešće nose atletičari, dok u Srbiji to nije slučaj. Niko vas neće gledati čudno, pa čak i da ih nosite u školi. Olakšavajuća okolnost je bila to što sam bio član atletskog tima, pa je podsmeh koji sam doživeo bio umeren. Da se nisam bavio nikakvim vanškolskim aktivnostima, situacija bi bila pogubna za mene – društveno ubistvo.
Čuvena pederuša
Sa par drugova, od kojih je jedan imao pederušu oko vrata šetao sam ulicama Čikaga. Posle turističkog obilaska i ručka u restoranu autentične italijanske kuhinje, produžili smo pravo do hotela. Dok smo išli prema istom ljudi su bukvalno “skenirali” mog druga koji je nosio pederušu. Ma koliko to je bilo diskretno, bilo je lako uočljivo.
Nisam ni ja prošao ništa bolje, par puta su me pitali zašto je nosim, rekli mi da je beskorisna, pa čak i gej. Sve to me je umorilo, pa sam rešio da idem putem manjeg otpora; jednostavno sam odložio torbicu do trenutka kada sam se vratio u Srbiju.
Kečap na pici
Jedan od prvih ručkova u školskoj kafeteriji u Americi je bio standardni američki obrok – pica. Čekao sam svoj red, u redu od dvadesetak ljudi, ali me to nije sprečilo da uočim sto na kome su se nalazili prilozi. Došao je i taj trenutak: uzeo sam svoj ručak i stavio na poslužavnik. Krenuo sam do malopre spomenutog stola kako bih jeo. Stavio sam kečap na picu, što su moje američki drugovi doživeli kao otvoreno praktikovanje satanističnih rituala. Iskulirao sam. Kada sam seo na svoje mesto i počeo da jedem, sve što sam mogao da čujem je bilo “fuj”. I to sam preživeo. Uz dosta poteškoća naterao sam i njih da probaju picu sa kečapom; kažu da nije loše.
Ipak, stavljati kečap na picu u Americi nije potrebno; to samo uništava ukus. Tamošnje pice nisu nimalo slične ovim koje ljudi u Srbiji imaju priliku da jedu. Kada bih mogao da biram, izabrao bih kućnu dostavu Njujorkške pice jer sam čuo da su najbolje. Nažalost, nisam imao priliku da ih probam.
Saznao sam da ovo ne rade samo ludi Srbi, već i svi u Evropi. Da bih vam pričao o majonezu, morao bih još jednom da posetim Ameriku.
Nije bolje, niti loše, već drugačije
Morate da uzmete u obzir da ćete, kada dođete u nečiju kuću, biti izloženi običajima te kuće. Običaji mogu isprva biti čudni, ali se jako brzo priviknete na sve to. Sve ovo je jedan veliki kulturološki šok.
Dobro je imati svoj identitet, prihvatiti drugačije stvari, ali ne i po svaku cenu. Nemojte biti tvrdoglavi, već otvorenog uma i “When in Rome, do as the Romans do”. U najvećem broju slučajeva dobićete ili kritiku, ili kompliment. Neka vam to bude pokazatelj šta da radite.