Iskustvo iz Nentaketa

U potrazi za avanturom i željom da zaradim novac koji bi mi pokrio troškove školovanja, odlučio sam da prošle godine probam da nađem posao u Americi. U jesen sam predao potrebne dokumente jednoj od agencija koja se bavi tim, kako bih naredno leto imao posao u Americi, a i putovao preko istog programa.
Bez mnogo znanja o samom programu i celom procesu, raspitivao sam se kod onih koji su to sve vec prosli, kako ne bih pravio iste greške.  Agenciji sam platio oko $500, plus SEVIS, osiguranje i oko $140 za vizu. Pored svega, trebalo je naći posao, smeštaj i platiti povratnu kartu. Agencija je nudila poslove, ali to je koštalo još dodatnih $400, što je za mene bilo bilo nezamislivo. Od januara do marta sam, preko interneta, bezuspešno pokušavao da nađem posao u Americi. Poslodavac treba da popuni formular za poslovnu ponudu (job offer), ipak, većina njih nije bila voljna da kroz ceo proces ide preko interneta. Vreme je izmicalo, a izgledi da cu naći posao sam su bili sve manji. Krajem marta, ipak dobijem mejl sa poslovnom ponudom za mene i mog brata, iz jednog restorana u Nentaketu (Nantucket)  u državi Masačusets (MA). Malo ostrvo, južno od Bostona, poznato po tome sto tu letuju političari, biznismeni i slavne ličnosti.
Ukoliko poslodavac ne obezbeđuje smeštaj, jako je teško naći posao u Americi preko sajtova.
Jako je teško naći posao u Americi preko sajtova, a smeštaj još teže. Spas je u upoznavanju studenata koji su tamo bili. Hvala Bogu, ima ih dosta. Uz pomoć druga iz Makedonije, koji je već bio na ostrvu, uspeo sam da nađem smeštaj. Nije bilo ništa posebno, ali nije moglo ni da se bira. Smeštaj je koštao 150 dolara sedmično, što je za Nantaket pristojna cena – za one koji uspeju da nađu smeštaj uopšte.
Sredinom maja smo letom preko Rima stigli u Boston. Odatle nam je trebalo jos dva sata autobusom i dva sata brodom da stignemo na ostrvo. Sve građevine u Nentaketu su od drveta i u stilu 19. veka. Ostrvo čari lepotama, ali poglede oduzimaju i vile poznatih Amerikanaca i cene koje smrtnici ne mogu da priušte.
Čim smo stigli, prijavili smo se agenciji i izvadili broj socijalnog osiguranja, koji je obavezan. Počeo sam da radim u restoranu u glavnoj ulici kao baser (bus boy/busser). Moje glavne dužnosti su bile da donosim hleb i vodu i sklanjam tanjire sa stolova. Uz to sam, s vremena na vreme, pomagao barmenu ili čak služio hranu. Plata je bila pristojna, $8 plus napojnice, sto je u proseku  $13 po satu.
Odmah mi se svidelo sto su Amerikanci veoma tačni, precizni i što mnogo cene uloženi trud. Imao sam motivaciju, pa mi nije tesko padalo da trčim i radim koliko god je potrebno za posao u Americi. Vremenom su to i menadžeri i vlasnici primetili, tako da sam nakon mesec dana unapređen da radim za barom (kao barbek) i dobio svoje ključeve od restorana. Za nekoga koga poznaju manje od mesec dana, to je bio veliki korak. Iskreno, bili su mnogo dobri ljudi i kolege. Za razliku od mnogih prijatelja, meni odlazak na posao nije bio stresan. Stoga, iz ličnog iskustva tvrdim da su dobre kolege i vlasnici važniji i od samih para. Za uloženi trud sam s vremena na vreme dobijao i po $50 ili $100 dolara preko plate. Vlasnik je govorio da je to zato što sam dobar i pošten čovek. Neopisiv je osećaj kada neko zna da ceni te vrednosti, a Američki poslodavci to svakako znaju.
Zahvaljujući ličnoj motivaciji i dobroj atmosferi u restoranu, nije mi teško padalo da obavljam posao u Americi i po 12 do 18 sati dnevno.  To je bilo na moje lično insistiranje, iako sam imao 40-časovnu radnu nedelju po rasporedu. Rad za barom je dobro plaćen, nikad dosadan, ali i veoma naporan.
Posao u Americi je iscrpljujući, zato sam u proseku uzimao jedan slobodan dan nedeljno. To je bilo dovoljno da se odmorim, odem na plažu, vidim sa prijateljima i obiđem ostrvo. Nentaket ima mnogo toga da ponudi, samo što sve to košta. Poslednjih sedam dana na ostrvu sam iskoristio da se odmorim i osvežim pre povratka kuci.
Nakon sto dana provedenih u Nentaketu i posete Bostonu, vratio sam se u Evropu sa četvorocifrenom sumom na računu, veoma srećan i zadovoljan ljudima koje sam upoznao i stvarima koje sam proživeo. Posao u Americi preko “Work & Travel” programa je veliko iskustvo za koje su potrebni jaki živci, velika motivacija i upornost i spremnost na rizik. Ipak, iskustvo, radne navike i novac za školovanje vrede truda. To leto u SAD je životni trening, velika prilika, a za mnoge i prekretnica u životu.
[optin-monster-shortcode id=”lnsiop5yuc3lz3ur”]