U zemlji Amiša i kukuruznih polja

Pre dve godine sam se prijavio za program razmene srednjoškolaca sa Amerikom, A-SMYLE (American Serbia and Montenegro Youth Leadership Exchange). Da skratim priču – doći ću do trenutka kada sam dobio poziv da sam primljen. Ne želim da ova rečenica zvuči kao najgori kliše, ali je bio veoma lep dan i igrao sam stoni tenis sa drugarima. U tom trenutku sam dobio poziv iz Američkog Saveta odakle su mi saopštili da sam primljen da provedem deset meseci u američkoj porodici i pohađam američku srednju školu. Tada je sve počelo.
Sledeće što sam očekivao bio je mejl od Američkog Saveta sa informacijama o domaćinima gde ću provesti narednu školsku godinu. Većina srednjoškolaca u Srbiji, pa i starijih ljudi, vide svakodnevni američki život kroz oči bogataša u holivudskim filmovima, koji često žive u Njujorku ili drugim velikim gradovima. Naravno, kao i svako ko je primljen priželjkivao sam da budem smešten u velikom gradu, a ne na farmi životinja. U svakom slučaju bio sam spreman na sve. Posle nekoliko nedelja od trenutka kada sam dobio poziv o prijemu u program, buduća porodica u koju sam smešten javila mi se mejlom. Pogledao sam sliku koju su priložili i pročitao još neke podatke. Klonuo sam duhom i u isto vreme bio iznenađen. U fajlu je bilo priloženo ime gradića u kome je trebalo da provedem narednu školsku godinu, kao i profesije mojih novih “roditelja”. Očekivao me je smeštaj u gradiću od 350 ljudi (ili je ipak bilo 200?), a profesija mog novog oca bila je farmer, tj. imao je veliku farmu svinja. Razmišljao sam kako ću živeti na farmi svinja kada je miris toliko neprijatan, verujte mi imao sam razloga da razmišljam ovako u tom trenutku, jer sam doznao da moja buduća porodica ima blizu pet hiljada svinja na farmi – da, baš tako, pet sa tri nule.

Verovatno najbrojnija naselja Amiša u Ajovi nalaze se u Kaloni – gradiću nekih petnaest kilometara udaljenih od kuće. To je bilo neverovatno iskustvo. Sve ono što sam mislio da znam o Amišima bilo je netačno. Doznao sam da običaj “rumspringa” uopšte ne izgleda onako kao što ga prikazuju u filmovima. Takođe sam poželeo da se slikam sa Amišima, ali mi je domaćin rekao da Amiši veruju da slika može zarobiti dušu i da je to za njih grešno. Nisam se ni usudio da ih slikam, jer poštujem verovanje drugih ljudi. I tako, na putu do grada Ajova ponekad bih video Amiše kako voze kočije i mašu nama koji idemo kolima. Što se tiče kukuruznih polja, to je veoma karakteristično za Ajovu koja je jedna od najvećih izvoznika kukuruza u Americi. Živeo sam u kući koja je doslovno bila okružena kukuruznim poljima, pa me je često budio zvuk kombajna. Ponekad bih se probudio i iz dnevne sobe posmatrao na desetine kombajna napolju.

Tekst sam pisao za WannaBe Magazine